Бранка Џидић, секретар Редакције

У новембру 1999. године породица Београђанина која живи у Европи и Америци, за 80. рођендан оца и супруга поклонила је Јеврејском историјском музеју у Београду одређену своту новаца који је требало употребити за неки користан посао. Београдска родбина и пријатељи сматрали су да је најбоље сакупити сећања малог броја преживелих Јевреја са територије еx- Југославије на најтеже време у историји јеврејског народа – Холокауст – и објавити их. Тим више што је трагедија југославенског Јеврејства остала готово непозната у свету.
Одмах је оформљена редакција за рад на књизи којој је већ на првом састанку дато име «Ми смо преживели», Јевреји о Холокаусту. Сви њени чланови радили су волонтерски. Од 2000. године Редакција се састајала сваког четвртка у просторијама Јеврејске општине Београд. Од самог почетка бројала је девет чланова, од којих су седам преживели Холокауст. Редакција је радила у оквиру Јеврејског историјског музеја Савеза јеврејских општина Југославије, сада Србије.
Направљен је план рада: питање сакупљања сећања, питање критеријума која је текст требао да задовољи, сакупљање фотографија за илустровање сећања, питање дотока додатних средстава… Један од заључака је био да сваки члан чита сваки текст. Расправе су биле врло живе уз многе асоцијације на обичаје и предратни породични живот, али и на ратне страхоте. За млађе чланове Редакције била је то школа о Јеврејству.
Знање и надахнутост чланова Редакције били су велики и невероватни, а сарадња изузетна.
Већ од завршетка Другог светског рата Музеално-историјски отсек, од којег је настао Јеврејски историјски музеј сакупљао је меморијалну грађу о страдањима али и о путевима спасавања Јевреја па је сам музеј био добар извор сећања. Међутим, највећи број сећања послали су нам чланови јеврејских општина из свих крајева бивше Југославије, велики број сећања добили смо и од исељеника у Израел, из земаља Европе, Америке, а неколико смо добили и из далеке Аустралије. Велика тешкоћа у раду било је и питање адреса лица којима смо се обраћали за текстове, слали на ауторизацију прегледана и лекторисана сећања, тражили фотографије. У књигама је објављено више од 1000 фотографија укључујући географске карте и друге прилоге, пред нама су поново многе особе биле младе, насмешене – живе.
Не смемо заборавити ни помоћ колеге који је уступио Редакцији неколико интервјуа које је раније радио са Јеврејима преживелима Холокауст. Наше књиге су постале потпуно интернационалне. То се посебно осетило приликом промоција књига. У Београду су се тада сакупили људи из целог света, ганути и срећни што смо нашим књигама изградили споменик многим заборављеним страдалницима. Наиме, у почетку смо мислили да нећемо имати довољно текстова ни за једну књигу, а десет година касније, када се појавила наша последња пета књига, сматрали смо да бисмо могли радити и даље.
Сав овај ентузијазам унесен у рад на књигама учинио је да су наш велики донатор и многи пријатељи из целог света давали донације за наставак рада, штампање књига, а нешто касније и за превођење на енглески језик. Редакција је била свесна да читаоце из света једино можемо упознати са патњама, страдањима и десетковањем јеврејске заједнице Југославије, ако књиге објавимо и на енглеском језику. Књиге су новчаним средствима подржале и неке јеврејске организације. Наш задатак није у потпуности завршен, остају за превођење још две последње књиге.